Istorijat Pravoslavne Narodne Hriscanske Zajednice

Историјат Православне Народне Хришћанске Заједнице

Богомољачки покрет јавио се као спонтана последица животног искуства људи, који су кроз живот и честе ратове у којима су учествовали, осетили потребу да се морално препороде и да свој живот освете Богом. Чланови тог покрета осећали су давидовску жеђ за Богом и настојали су да је утоле. Њихова ревност и њихово стављање у везу са Богом - учинили су их чудесним, за многе несхватљивим. Слично апостолима и првим хришћанима, који су све остављали само да би Христа задобили, чинили су и богомољци. Стога и није чудно да су и они, попут првих хришћана, у очима својих савременика били људи "некњижњиви и прости" па је и одређивање речи "богомољац" у нашим речницима с призвуком осуде због "претераног испољавања побожности" (као да се Богу може премолити), па и њихово сврставање у секту. Они су само хтели да се морално препороде, да у њима буја живот достојан боголиких бића и да светла образа могу носити име хришћана и доћи пред свога Господа.

Епископ Атанасије Јевтић богомољце одређује као: "...религиозно-морални покрет српских православних сељака крајем 19. и у 20. веку, настао после великих народних страдања у честим ратовима. Основни садржај овог лаичког верског покрета био је покајање и доследан морални живот - лични, домаћи и друштвени. Окупљали су се око својих цркава и манастира, а на челу им је био епископ охридско-жички Николај Велимировић, као и други духовници српске цркве. Постоји до данас у неким деловима Српске Православне Цркве."

Епископ Николај генезу богомољачког покрета описао је као спонтан покрет србијанских сељака, као народни одговор на модернизам, либерализам, социјализам и друге нововековне новотарије, које побожан православни народ није разумео и прихватио, као ни своје школоване "отечествене" синове заблуделе европским "хуманизмом" и човекобогом:
"...Неколико честитих и хришћанским духом просветљених сељака не могаше више да гледају како људи отпадају од вере, решише се да сами у име Божје поведу озбиљну борбу са грешним животом, пођоше у народ да попут светих апостола проповедају Христову науку о спасењу и да позивају народ на покајање. Иван Благојевић, сељак из Ратара, Милан Бозољац, економ из Јагодине и још неколицина побожних сељака удружише се са тадашњим студентом теологије Драгољубом Миливојевићем - реше се да образују једно побожно удружење које би јачало и ширило веру у народу, штампало побожне књиге и свој часопис. Те књиге би они имали задатак да шире у народу, као и да окупљају око себе нове присталице, сада већ чланове једног покрета. Тако постаде заједница побожних људи која ускоро доби назив Православна Народна Хришћанска Заједница. И тако за осамнаест година преданог апостолског рада постаде од мале заједнице православних ревнитеља, велики и снажни покрет богомољаца. Данас он има већ неколико стотина хиљада чланова и издаје редовно сваког месеца два своја часописа, мали и велики Мисионар. Тираж овог часописа достиже 50.000 месечно. Данас то више није побожно друштво састављено само од сељака, него се у његовим хришћанским редовима налази и један приличан број наших интелектуалаца и школованих људи."


Протојереј Алекса Тодоровић (1899-1990) један од најближих сарадника епископа Николаја у вођењу богомољачког покрета		Синђел о. Јован (Рапајић 1910-1945)		Отац Јустин Поповић са својим ученицима, будућим архијерејима (слева на десно: Никола Удицки, Љубисав Војиновић и Тихомир Костић)

Живот богомољаца састојао се у сталној борби против зла. Да би та борба била што успешнија, они су се све чвршће везивали за Бога, али и повезивали међусобно. Тако су многа самоникла друштва уједињавања, да се на крају сви уједине у један јединствен покрет и да се даље заједнички боре за узвишене идеале којима су били руковођени.

Била је велика милост Божија, што се владика Николај прихватио бриге о богомољцима и што се посветио богомољачком покрету. Он је разумео њихове чисте побуде, али је знао и за многе замке које их окружују и којих је у животу премного. Па је свом снагом Богом дарованих му талената бринуо о богомољцима: да буду чисте вере православне и да буду чланови Цркве у свом роду, без икаквих издвајања и стварања посебних заједница. А то није било лако. Без владике Николаја богомољачки покрет би био на великим искушењима и питање је како би текао његов развој. Овако, ревност богомољаца била је усмерена на морални препород чланова богомољачког покрета и била подстрек и за друге, којима су богомољци били пример како се то постиже. Снагом исполина борио се владика Николај да његови богомољци, како су их други називали, не застане због своје ревности, да не погорде због своје вере и да буду смерно чланови Цркве, као и први помоћници својим свештеницима у снажењу вере која осмишљава живот.

У почетку богомољци су били мало друштво по броју, али велико по вери. Временом и број им се увећао, па су њихова друштва постојала широм тадашње наше Краљевине (1920-1941), као и изван ње где је било Срба - у Румунији и САД. Било их је највише међу тежацима, међу којим су поникли, па међу радницима, ђацима, интелектуалцима и међу официрима. Били су духовна снага која је могла да препороди наш народ.

А онда дође 1941. година, која нас уведе у претешку трагедију. Шта би онда с богомољцима? Остали су на мегдану и даље водили борбу против зла у себи и око себе. Њихово састајање у ранијем облику није било могуће, али су они појачавали своју ревност у свим породицама и месним црквеним општинама. Њихов рад и ревност доносили су плодове од којих и данас живимо.