Istorijat Pravoslavne Hrišćanske Zajednice

Bogomoljački pokret javio se kao spontana posledica životnog iskustva ljudi, koji su kroz život i česte ratove u kojima su učestvovali, osetili potrebu da se moralno preporode i da svoj život osvete Bogom. Članovi tog pokreta osećali su davidovsku žeđ za Bogom i nastojali su da je utole. Njihova revnost i njihovo stavljanje u vezu sa Bogom - učinili su ih čudesnim, za mnoge neshvatljivim. Slično apostolima i prvim hrišćanima, koji su sve ostavljali samo da bi Hrista zadobili, činili su i bogomoljci. Stoga i nije čudno da su i oni, poput prvih hrišćana, u očima svojih savremenika bili ljudi "neknjižnjivi i prosti" pa je i određivanje reči "bogomoljac" u našim rečnicima s prizvukom osude zbog "preteranog ispoljavanja pobožnosti" (kao da se Bogu može premoliti), pa i njihovo svrstavanje u sektu. Oni su samo hteli da se moralno preporode, da u njima buja život dostojan bogolikih bića i da svetla obraza mogu nositi ime hrišćana i doći pred svoga Gospoda.

Episkop Atanasije Jevtić bogomoljce određuje kao: "...religiozno-moralni pokret srpskih pravoslavnih seljaka krajem 19. i u 20. veku, nastao posle velikih narodnih stradanja u čestim ratovima. Osnovni sadržaj ovog laičkog verskog pokreta bio je pokajanje i dosledan moralni život - lični, domaći i društveni. Okupljali su se oko svojih crkava i manastira, a na čelu im je bio episkop ohridsko-žički Nikolaj Velimirović, kao i drugi duhovnici srpske crkve. Postoji do danas u nekim delovima Srpske Pravoslavne Crkve."

Episkop Nikolaj genezu bogomoljačkog pokreta opisao je kao spontan pokret srbijanskih seljaka, kao narodni odgovor na modernizam, liberalizam, socijalizam i druge novovekovne novotarije, koje pobožan pravoslavni narod nije razumeo i prihvatio, kao ni svoje školovane "otečestvene" sinove zabludele evropskim "humanizmom" i čovekobogom:
"...Nekoliko čestitih i hrišćanskim duhom prosvetljenih seljaka ne mogaše više da gledaju kako ljudi otpadaju od vere, rešiše se da sami u ime Božje povedu ozbiljnu borbu sa grešnim životom, pođoše u narod da poput svetih apostola propovedaju Hristovu nauku o spasenju i da pozivaju narod na pokajanje. Ivan Blagojević, seljak iz Ratara, Milan Bozoljac, ekonom iz Jagodine i još nekolicina pobožnih seljaka udružiše se sa tadašnjim studentom teologije Dragoljubom Milivojevićem - reše se da obrazuju jedno pobožno udruženje koje bi jačalo i širilo veru u narodu, štampalo pobožne knjige i svoj časopis. Te knjige bi oni imali zadatak da šire u narodu, kao i da okupljaju oko sebe nove pristalice, sada već članove jednog pokreta. Tako postade zajednica pobožnih ljudi koja uskoro dobi naziv Pravoslavna Narodna Hrišćanska Zajednica. I tako za osamnaest godina predanog apostolskog rada postade od male zajednice pravoslavnih revnitelja, veliki i snažni pokret bogomoljaca. Danas on ima već nekoliko stotina hiljada članova i izdaje redovno svakog meseca dva svoja časopisa, mali i veliki Misionar. Tiraž ovog časopisa dostiže 50.000 mesečno. Danas to više nije pobožno društvo sastavljeno samo od seljaka, nego se u njegovim hrišćanskim redovima nalazi i jedan priličan broj naših intelektualaca i školovanih ljudi."


Protojerej Aleksa Todorović (1899-1990) jedan od najbližih saradnika episkopa Nikolaja u vođenju bogomoljačkog pokreta		Sinđel o. Jovan (Rapajić 1910-1945)		Otac Justin Popović sa svojim učenicima, budućim arhijerejima (sleva na desno: Nikola Udicki, Ljubisav Vojinović i Tihomir Kostić)

Život bogomoljaca sastojao se u stalnoj borbi protiv zla. Da bi ta borba bila što uspešnija, oni su se sve čvršće vezivali za Boga, ali i povezivali međusobno. Tako su mnoga samonikla društva ujedinjavanja, da se na kraju svi ujedine u jedan jedinstven pokret i da se dalje zajednički bore za uzvišene ideale kojima su bili rukovođeni.

Bila je velika milost Božija, što se vladika Nikolaj prihvatio brige o bogomoljcima i što se posvetio bogomoljačkom pokretu. On je razumeo njihove čiste pobude, ali je znao i za mnoge zamke koje ih okružuju i kojih je u životu premnogo. Pa je svom snagom Bogom darovanih mu talenata brinuo o bogomoljcima: da budu čiste vere pravoslavne i da budu članovi Crkve u svom rodu, bez ikakvih izdvajanja i stvaranja posebnih zajednica. A to nije bilo lako. Bez vladike Nikolaja bogomoljački pokret bi bio na velikim iskušenjima i pitanje je kako bi tekao njegov razvoj. Ovako, revnost bogomoljaca bila je usmerena na moralni preporod članova bogomoljačkog pokreta i bila podstrek i za druge, kojima su bogomoljci bili primer kako se to postiže. Snagom ispolina borio se vladika Nikolaj da njegovi bogomoljci, kako su ih drugi nazivali, ne zastane zbog svoje revnosti, da ne pogorde zbog svoje vere i da budu smerno članovi Crkve, kao i prvi pomoćnici svojim sveštenicima u snaženju vere koja osmišljava život.

U početku bogomoljci su bili malo društvo po broju, ali veliko po veri. Vremenom i broj im se uvećao, pa su njihova društva postojala širom tadašnje naše Kraljevine (1920-1941), kao i izvan nje gde je bilo Srba - u Rumuniji i SAD. Bilo ih je najviše među težacima, među kojim su ponikli, pa među radnicima, đacima, intelektualcima i među oficirima. Bili su duhovna snaga koja je mogla da preporodi naš narod.

A onda dođe 1941. godina, koja nas uvede u pretešku tragediju. Šta bi onda s bogomoljcima? Ostali su na megdanu i dalje vodili borbu protiv zla u sebi i oko sebe. Njihovo sastajanje u ranijem obliku nije bilo moguće, ali su oni pojačavali svoju revnost u svim porodicama i mesnim crkvenim opštinama. Njihov rad i revnost donosili su plodove od kojih i danas živimo.